Шест сцена-коментара Зорана Ерића, дело је које је обележило новију историју филхармоније, нашавши се на репертоару прве турнеје оркестра по Шведској 2006. године. Скоро 20 година касније, дајемо омаж тим временима, уз солисте из нашег оркестра –  Мирослава Павловића, Ксенију Милошевић и Мирјану Нешковић. Маја Богдановић, поново је са Београдском филхармонијом, у стогодишњој сезони, са још једном премијером. Овог пута је у питању концерт за виолончело и оркестар британске композиторке Ане Клајн, која је као млада уметница већ носилац бројних номинација и награда. У 2023. години, према статистикама портала Bachtrack, проглашена је за 10. најизвођенијег живог композитора на свету, и најизвођенију британску композиторку. Концерт за виолончело и оркестар Плеши коју је снимила Лондонска филхармонија са Марин Алсоп, има преко 8 милиона прегледа на платформи Spotify. Мориц Гнан, по други пут пред београдском публиком, извешће и једно од омиљених дела на репертоару, Живот јунака Рихарда Штрауса.

Недавно преминули композитор Зоран Ерић (1950-2024) заузимао је истакнуто место на српској музичкој сцени. Био је рeдовни јe профeсор при Катeдри за композицију ФМУ у Бeограду, продекан ФМУ, проректор и ректор Унивeрзитeта умeтности у Бeограду. Дипломирао је и магистрирао на ФМУ у Београду у класи Станојла Рајичића. Усавршавао сe у Салцбургу и на мајсторском курсу Лутославског у Грожњану. Дела су му извођена у готово свим земљама Европе, САД-а, Кини и Аустралији, а изводили су их угледни домаћи и инострани ансамбли. Сарађивао је са најзначајнијим домаћим и иностраним извођачима. У Ерићевом опусу посебно место заузима и обиман циклус музике за позориште и филм. Сарађивао је са најистакнутијим позоришном ствараоцима као што су Соња Вукићевић, Горчин Стојановић, Никита Миливојевић, Вида Огњеновић, Небојша Брадић, Ивана Вујић, Милан Караџић, Харис Пашовић, Дејан Мијач, Боро Драшковић, Егон Савин и други. Зоран Ерић је био добитник великог броја награда и признања за своје стваралаштво међу којима су најзначајније Октобарска награда града Београда, две Златне мимозе за филмску музику, две Стеријине награде за позоришну музику, Велика златна медаља Универзитета уметности у Београду. Био је троструки добитник највећег признања у области музичког стваралаштва у Србији – Мокрањчеве награде.

Ерићев Концерт за три виолине и оркестар Шест-сцена коментара настао је на поруџбину професора виолине на Гилдхол школи за музику у Лондону, Дејвида Такена. Премијерно је изведен 2001. у Београду са Гудачима Светог Ђорђа, а неколико месеци касније и са Камерним ансамблом Гилдхола у Лондону. Солисткиње су биле Ариса Фуџита, Со Ок Ким и Марија Шпенглер, које су са Београдском филхармонијом изводиле дело 2003. године у Београду, и на седам концерата шведске турнеје нашег оркестра 2006. године. Тематски материјали од којих се гради ово дело потичу из опуса  позоришне музике које је Ерић раније компоновао за представе Антигона у Њујорку, Бановић Страхиња, Каролина Нојбер и Процес. У центру пажње није уобичајени однос солиста и оркестра, већ однос између троје солиста који је кључан за изградњу музичке драматургије.

Описана као композиторка необичних дарова и поступака и као неустрашива, Ана Клајн (1980) је једна је од најтраженијих ауторки данашњице, која ради са оркестрима, кореографима, филмским ствараоцима, и визуелним уметницима широм света. Критика ју је прогласила једним од десет најизвођенијих савремених композитора на свету и најизвођенијом живом британском композиторком 2022. и 2023. године.

Клајн добија поруџбине од најцењенијих уметничких институција света, укључујући Барбикан, Карнеги Хол, Кенеди центар, Филхармонију Лос Анђелеса, Париза, музеј МоМА, Краљевски оркестар Концертгебау, Балет Сан Франциска и Оперу у Сиднеју; а њена музика је отворила догађаје као што су Међународни фестивал у Единбургу, сезону Њујоршке филхармоније и последње вече Би-Би-Си Промса.

Дела Ане Клајн су често кореографисана за плес, а недавни пројекти укључују светску премијеру плеса кореографкиње Пам Тановиц за Краљевски балет у Лондону и извођење Плеши Балета Сан Франциска са кореографијом Николаса Бланка.

Концерт за виолончело Плеши, настао је 2019. године, а премијерно га је извела Инбал Сегев. Она је била и солисткиња на првом снимку са Лондонским филхармонијским оркестром и Марин Алсоп,  који је прикупио 10 милиона преслушавања на Спотифају. Песма персијског песника и филозофа Румија из XIII века била је извор инспирације за ауторку, а пет стихова поезије представљају наслове ставова. Мистична атмосфера поезије диктира и медитативну атмосферу целокупног дела. Почетни став представља ламент виолончела који се одвија изнад спокојног остината оркестра, док моторична енергија другог става води до централног става, сањивог и интимног низа варијација које се одвијају изнад басовске линије. У четвртом ставу, густи канонски слојеви звука се акумулирају док музички материјали соло виолончела одјекују као ехо у оркестарском ткиву. Завршни став нас подсећа на мотиве које смо чули раније у концерту, а завршава се тужбалицом која одражава јеврејско наслеђе композиторкиног оца, коме је дело и посвећено.

Стваралачки опус Рихарда Штрауса (1864-1949) у великој мери је обогатио жанр симфонијске поеме. Једноставачне композиције са програмским предлошком, које су у формалном погледу комбиновале сонатни облик и сонатни циклус, али и друге формалне обрасце, инспирацију су имале у делима Шекспира, Ничеа и Сервантеса. После успеха са симфонијским поемама Дон Жуан, Смрт и преображење, Веселе догодовштине Тила Ојленшпигела, Тако је говорио Заратустра и Дон Кихот, Штраус је компоновао необично дело – Живот јунака (1898). Уместо личности из историје или књижевности, Штраус је у центар приче поставио себе, називајући се јунаком. Критичари су осуђивали овај егоцентрични потез, али се композитор правдао херојским карактером своје музике – огромним оркестарским апаратом, бљештавим звуком и тематским материјалом, а никако својим карактером који је био далеко од херојског. Дело је посветио Вилијему Менгелбергу и оркестру Концертгебау, а премијерно је га је извео Франкфуртски музејски оркестар који је предводио композитор.

Шест делова композиције имају латентне поднаслове – Јунак, Јунакови непријатељи, Јунаков партнер, Јунак у борби, Јунакова мировна дела и Јунаково повлачење из света и завршетак. Кроз усавршени третман лајтмотива који је пре њега започео Вагнер, композитор нас води од упознавања са јунаком где се, поред његове теме, чује и цитат теме са почетка Бетовенове Ероике. Херојеве непријатеље представљају критичари на челу са Едуардом Хансликом, којима је Штраус дао засебан мотив. Мора се напоменути да је Штраус као ретко који композитор тог доба за своја дела добијао изузетно позитивне критике. Солистичка деоница виолине (једна од најтежих у литератури) представља јунаковог партнера – Штраусову жену. Уместо изузетно нежне лирске мелодије која се очекивала, Штраус је приказао комплексан портрет особе, исто тако комплексног карактера у којем се великом брзином смењују расположења. Неколико мотива се смењују да би се кроз каденцу доминирао јунаков мотив. Фанфаре иза сцене, које се понављају на сцени, најављују борбу јунака, којом формално започиње експозиција. Кроз излагања мноштва тема које су до тада биле у музичком току, чује се и соло виолина, као жена која чека повратак јунака из битке. На крају одсека тема јунака доминира над темом критичара. Јунакова победа обележена је новим одсеком – цитатима из Штраусових претходних дела: Веселе догодовштине Тила Ојленшпигела, Магбет, Тако је говорио Заратустра, Дон Жуан и Дон Кихот, као и из других мањих дела. Последњи одсек доноси реминисценцију на досадашње мотиве уз појављивање нових, у којима доминира пасторална атмосфера. Завршетак припада новом тематском материјалу, љубавној теми Паулине Штраус у деоници соло виолине, уз дискретну оркестарску пратњу.

Даница Максимовић